| |
Ana Never
Jeremiah Cymerman
Tartar Lamb
Kayo Dot
Klub "Ciklon", Beograd
04. februar 2011.
|
06. februar 2011.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Kayo Dot su bend koji pravi izuzetno kompleksnu i slušalački zahtevnu muziku, ali tek vam na koncertu postane jasno da jednostavno i nije moglo drugačije.
Prošlog petka, Beograd je imao priliku da ugosti jedan od najinteresantnijih savremenih avant-rock/experimental sastava, njujorški Kayo Dot. Formirani 2003, na ruševinama maudlin of the Well, predvođeni multiinstrumentalistom i kompozitorom Toby-em Driver-om (koji je prošle godine već boravio u Beogradu u svojstvu basiste Secret Chiefs 3), Kayo Dot su u protekloj deceniji ispisali neke od najuzbudljivijih stranica moderne muzike, koristeći pritom manje-više „klasičnu“ formu rok sastava. Još od prvenca „Choirs of the Eye“ (Tzadik, 2003), bend nije prestajao da pomera sopstvene granice i da ispituje nove teritorije, da bi se postepeno pomerao ka sve kompleksnijoj i introspektivnijoj ivici što je, sa prošlogodišnjim, krajnje introvertnim i mračnim „Coyote“, otvorilo jedno sasvim novo poglavlje u istoriji benda, lakonski nazvano new goth fusion. Koncert u Beogradu, koji se dogodio nesebičnim zalaganjem lokalnih entuzijasta, bio je izvaredna prilika da, u okviru ovogodišnje evropske turneje koja promoviše „Coyote“, vidimo bend, ako ne u punom sastavu (s obzirom na izostanak violinistkinje Mia-e Matsumiya-e), onda barem u punoj snazi, na vrhuncu svog kreativnog izraza.
Pošto sam (opravdano) kasnio na koncert (zbog intervjua sa Driver-om, koji ćete, nadam se, uskoro imati prilike da pročitate), uspeo sam da uhvatim samo poslednjih desetak minuta subotičke Ane Never, koja je nastupila kao domaća podrška.
Iskreno, nikad nisam nešto mnogo bio naklonjen njihovom zvuku, pre svega zato što mi je delovao previše epigonski, ali delić koji sam uhvatio te večeri je bio srčano, pošteno odsviran i u tom smislu dugujem im poštovanje, kao i izvinjenje zbog kašnjenja (jednostavno, viša sila).
Drugi po redu bio je njujorški klarinetista i kompozitor Jeremiah Cymerman. Moram da priznam da je ovo bio moj prvi susret sa pomenutim, tako da ono što sam čuo te večeri nije bilo opterećeno nekim prethodnim poznavanjem materije, da upotrebim eufemizam. U svakom slučaju izgleda da je Cymerman vrlo dobro pozicioniran u svetu avangardne/eksperimentalne muzike (saradnja sa Zorn-om, Yoshihide-om, Jandek-om, Evan-om Parker-om, Ikue Mori-em, a pre nekoliko godina i Tzadik-ovo izdanje njegovog „In the Memory of the Labyrinth System“).
 |
Ono što smo imali prilike da čujemo delovalo je kao polusatna improvizacija za „procesirani“ klarinet, na momente bučna, na momente utopljena u dron, uz minimalne, sugestivne pasaže na „suvom“ klarinetu, ostavljajući utisak jedne sjajno izbalansirane zvučne celine (u pojedinim, rezigniranijim trenucima nisam mogao da izbacim iz glave asocijacije na Greinke-ov „Cities in fog“, ali to je opet jedna krajnje subjektivna impresija). |
Na Cymerman-ov nastup nadovezali su se Tartar Lamb, čija je pojava, verujem, bacila u bedak muški deo publike s obzirom da od violinistkinje Mia-e Matsumiya-e (takođe u Kayo Dot) nije bilo ni traga ni glasa (inače sâm projekat započet je pre nekoliko godina, kao gitarsko-violinski duet koji su činili Mia i Toby). Tartar Lamb bili su fokusirani uglavnom na novi materijal, koji se kreće u sličnim, uslovno rečeno minimalnim okvirima kao i prvenac „Sixty Metonymies“, ali ovoga puta sa nešto bogatijom instrumentacijom (pojačan sa dva saksofona i donekle Cymerman-ovim klarinetom, bubnjem i klavijaturama – u stvari, u bendu je bilo više od polovine trenutne postave Kayo Dot-a) i u nešto tegobnijem raspoloženju.
Dvadesetak minuta teške, ambisoidne melanholije koja se izlivala iz saksofona Terran-a Olson-a i Daniel-a Means-a i bojila fragmentirani bas Toby-a Driver-a donekle je budilo asocijacije na Tuxedomoon senzibilitet, s tim što u slučaju Tartar Lamb-a nema ni govora o pop pesmi – sve se odvija u sporim, dezintegrišućim apstrakcijama.
Ovo je bio savršeni uvod u nastup Kayo Dot-a, koji je počeo sa „Calonyction Girl“ – dubokim poniranjem u anatomiju agonije, složenim, katarzičnim rezovima koje oblikuju srce svake istinske drame. Kayo Dot su bend koji pravi izuzetno kompleksnu i slušalački zahtevnu muziku, ali tek vam na koncertu postane jasno da jednostavno i nije moglo drugačije. Tek na koncertu shvatite da je svaki ton tačno tamo gde treba da bude – i da su složeni, izuzetno promišljeni muzički narativi jedini adekvatan izraz za duboke emotivne i psihološke procese koje bend pokušava da opiše.
Drama kao da se odvija u tri sveta istovremeno: dok opori, „gotski“ bas, zajedno sa bubnjem, gravitira ka podzemlju, duvačka sekcija i klavijature se razvlače u horizontalnom sukobu rezignacije i besa, iznad koga, na granici vapaja i vriska, lebdi Toby-ev vokal. Goth in opposition svita se logično nastavlja neprimetnim prelazom u „Whisper Ineffable“ koja nam u nekih dvanaestak minuta donosi tegobne naznake razrešenja, da bi iz nje tiho ušli u „Blue lambency downward“ sa istoimenog albuma. Mračna tenzija za trenutak prestaje, i iz laganog razlaganja na gitari kreću da polako naviru nadrealne slike. U tom trenutku više nisam mogao da pohvatam ko šta svira, jer su se non-stop menjali na instrumentima (sećam se samo da je Terran Olson u početku bio na jednoj od dve klavijature, kao očigledna zamena za Mia-inu violinu).
Toby-ev vokal, koji je u kompozicijama sa „Coyote“ budio asocijacije na teatralnost pokojnog Rozz-a Williams-a , sada zadobija meke, gotovo jeffbuckley-evske obrise. Buđenje iz snene gitarske kontemplacije nastaje perfektno odrađenim prelazom u „Antique“ koja je snažnim, komplikovanim doom metal udarcima zatresla čitav klub i izmamila oduševljene povike starih fanova iz publike. Toby-ev glas se pretvara u najbrutalniji death/doom growl, dok bend razvaljuje sve oko sebe. Drugi deo „Antique“ sa naglim prelazom u nežne, repetativne post rock deonice, praćene Toby-evim buckley-evskim falsetom, kao da stvara neočekivani katarzični prostor, čija je svrha, ispostavilo se, da nas uvede u totalnu dezintegraciju koja je usledila sa skoro dvadesetominutnom „_On Limpid Form“. To je bio i zvanični kraj koncerta, da bi se na dozivanje publike bend vratio još jednom i pružio nam mračni epilog u obliku napetih, fraktalnih, blago kingcrimson-ovskih apstrakcija iz „Abyss Hinge 2: The Shrinking Aramature“.
Na kraju želeo bih samo da pohvalim organizaciju koja je bila odlična, zvuk koji bio vrlo dobar (osim malog disbalansa na početku nastupa Tartar Lamb-a), da još jednom prizovem optimističnu sliku solidno popunjenog kluba i konstatujem da su Kayo Dot neverovatan bend, uživo deset puta neverovatniji nego na bilo kom snimku. Jedina loša strana ovog koncerta je što ću neko vreme morati da se borim sa utiskom da mi sve ostalo zvuči kao pop muzika.
tekst - nikola urošević
fotografije - predrag vranić
|
|
|
|
